Рјешавање изазова запошљавања у штампи у Хрватској

Клуб ФЕСПА Онлине разговарао је са Дагом Кнепром, председником ФЕСПА Хрватска (Хрватска), о изазовима убеђивања просветних радника и младих да је штампа добар избор каријере – и неким разлозима за оптимизам.

Индустрија штампе у којој нема младих људи заинтересованих за рад представљала би озбиљан проблем. Како се до сада манифестовао недостатак младих у штампарији?

Имали смо проблема са запошљавањем и задржавањем у последњих 15 или више година. А у хрватској штампарији то је још видљивије јер имамо огроман одлазак радне снаге јер људи одлазе у Немачку, Аустрију, Швајцарску и друге земље по боље плате. Када ово спојите са незаинтересованошћу младих за индустрију, нађете се у заиста лошој ситуацији.

Тренутно тражим продајне агенте за материјале за етикетирање, али примамо пријаве само од оних који немају одговарајуће вештине. Морамо да уложимо огромну количину времена у људе да бисмо их обучили за ту улогу – око годину дана образовања пре него што буду заиста сигурни у ту улогу. Шта ако после ове године открију да то није за њих и крену у нешто друго? Те године бисмо без разлога уложили у њих, ово је изазов.

Каква је ситуација са приправништвом у Хрватској?

Традиционално су постојали бројни шегртовање где су млади провели неко време у разним предузећима. Видели су најсавременију технологију, стекли искуство из рада у послу, па чак и плаћени за то.

У Хрватској имамо средње графичке школе и графичке факултете. Затим имамо и неке универзитете са графичким сегментима. Међутим, у протеклих пет-шест година није било много интересовања за штампарску индустрију од стране родитеља и њихове деце. Средње школе и универзитети су имали проблема да натерају људе да се пријаве и не испуњавају своје квоте. То је онда довело у питање и само њихово постојање, а Министарство просвете расправљало о томе да ли треба смањити квоту.

Да би решили овај проблем променили су називе школа и курсева које предају у „мултимедијалне“. Сада не продају школу за штампање и универзитет за штампање – они продају медије, проширену стварност, виртуелну стварност, видео игрице. Када поменете ове кључне термине у својим материјалима, млади се заинтересују јер мисле да ће програмирати видео игрице. Тужна истина је да они тренирају три или четири године, а затим открију да нема толико компанија које производе видео игре. То је сјајна ниша и људи зарађују много новца, али од 5.000 младих људи, можда 50 је довољно талентовано и има вештине за то.

И тако имају много ученика који не маре за штампу или графичку индустрију, али брину за рачунаре и Пхотосхоп, Премиере Про и Финал Цут. И оно што се дешава је да нема смисла приморавати те младе људе да иду у штампарије на шегртовање.

У неким случајевима, родитељи чак брину о безбедности своје деце када се пријављују за шегртовање. Они брину да ће њихова деца бити окружена опасним машинама за штампање. Све мање ученика одлази на стампу и уместо тога се опредељује за практичан рад у школи.

Ово ствара јаз између наставе о потпуно новој технологији у школи и онога што је штампарима заиста потребно. Наставници нису информисани о томе шта се дешава у штампарској индустрији – они својим ученицима говоре шта мисле да треба да знају и можда их дезинформишу о успеху послова у штампарској индустрији.

Дакле, верујете да студенти нису заинтересовани за каријере у штампи? Да ли мислите да је то можда због погрешног схватања да је штампа опасна индустрија?

У Хрватској постоји изрека: „Иди на факултет, иначе ћеш морати да радиш за живот!“ Имамо недостатак ручно квалификованих радника. Плате оператера офсет штампе су се удвостручиле или утростручиле у последњих седам или осам година, јер није било нових оператера.

Наравно, штампарија није толико опасна или нехигијенска као што је била. Нажалост, родитељи тога нису свесни. Власник највеће рекламне агенције у Хрватској је прокоментарисао: „Када објавимо оглас за веб дизајн, примимо 300 пријављених јер смо јако познато име и сви желе да раде овде. Али ако желимо дизајнера амбалаже, добијамо седам или осам кандидата, а нико од њих нема прави контакт са производњом или дизајном амбалаже, они само мисле да то могу. А таква је ситуација на тржишту. Али школе и даље производе веб дизајнере као луде и не маре за паковање."

Како штампарска индустрија или образовни сектор могу оставити утисак да је штампа високотехнолошки, креативан и мултидисциплинаран посао?

Ево доброг примера како се ово не ради. У новембру прошле године у Загребу је био сајам универзитета. Сваки универзитет је имао штанд да се промовише међу ученицима средњих школа које ће регрутовати. Већина штандова имала је лепе штандове и визуелне елементе, али на штанду графичког универзитета није било ништа осим пројектора упереног у зид и четири студента, без професора. Разговарао сам са једним од оних ученика који су радили који је рекао: „Учитељ нам је рекао неколико дана пре него што смо били задужени за извођење штанда. Нисмо имали буџет и морали смо да створимо самосталан.

Фотографисао сам све штандове и ставио их на ЛинкедИн, рекавши да је ово тужно за индустрију која се бави визуелним комуникацијама за живот. То је изазвало много расправа. Неко са универзитета ми је рекао: „Знаш ли зашто се не трудимо да направимо бољи став? Зато што је наша квота студената пуна. Не треба нам реклама. Дакле, нема смисла да улажемо време и новац у промоцију овога.”

Рекао сам да је погрешио. Рекао сам да би нас контактирао у ФЕСПА-и ми бисмо сами урадили штанд јер је промоција графичког сектора важна и може променити перцепцију родитеља и младих људи који су присуствовали. Веома је тешко променити овај културни начин размишљања.

Дакле, како подузећа у Хрватској могу избјећи суочавање са циничним сектором високог образовања како би директно допрла до младих?

Мислим да би требало да користимо услуге рекламне или ПР агенције да промовишемо вредности штампарске каријере и штампарске индустрије. Неће бити јефтино, али сваки пут када разговарам са оглашивачима, они ме изненаде својим идејама.

У наредне две недеље организујемо два аутобуса студената прве године Универзитета за једнодневни обилазак три компаније: офсет штампача, дигиталног штампача и топлотног офсет штампача који раде часописе. То је да им се покаже да индустрија није само на екрану, и сигуран сам да ће бити задивљени оним што ће доживети.

Купио сам 15 авионских карата да их продам члановима ФЕСПА за одлазак на ФЕСПА Глобал Принт Екпо 2017 у Хамбургу. Продали смо 13, а преостала два дали универзитету. Двоје ученика је одабрао инструктор дигиталне штампе, а ми смо им рекли да је једино што смо питали да напишу дневник свог путовања и да направе извештај са фотографијама на којима се види шта су видели и како су то доживели. Исход је био сјајан: двоје студената су рекли да су били веома импресионирани свиме што су доживели на сајму. Својим колегама са универзитета испричали су шта су доживели и како је било дивно. Због тога је за веома мале трошкове могуће постићи резултат високог утицаја. Оба ова два студента се и даље баве штампарством.

На панел догађају који сте водили на тему „ Будућност радне снаге у графичкој индустрији“, закључили сте да се веза између образовања и штампара мора побољшати. Како то можемо учинити?

Чули смо за пројекат у којем је трговинско одељење аустријске амбасаде промовисало везе између хрватских наставника и хрватских компанија. То је било због чињенице да су Аустрији потребни квалификовани хрватски радници. Ипак, и ми смо га промовисали, а од 60 укључених компанија из свих индустријских сектора, 19 су биле штампарије. Штампари су итекако свесни да су у 2023. години, али је, нажалост, образовање које окружује индустрију застарело и заглавило у 2010. То је изузетно важно јер наставници раде директно са тржиштем. Они виде да се билборди не штампају сито, већ се штампају дигитално, и почињу да мењају своје мишљење о томе шта треба да науче своје ученике који су фасцинирани дигиталном штампом.

Да ли сте оптимисти у погледу будућности штампарске индустрије?

Оптимиста сам да ме је јуче назвао Универзитет графике и питао ме да ли желим да се укључим на следећи сајам универзитета, онај који је прошао тако лоше прошли пут (види горе). Ако почну да мењају своје мишљење, могу да им помогнем да исправе стандард, фотографишу га, промовишу га ПР-ом и надам се да ће имати позитиван ефекат на целом тржишту. Стога сам оптимиста у вези са тим. И сваки пут када сретнем младу особу која је ентузијастична, и ја почињем да постајем оптимиста!